KOŠAVA

Košava udara u prozor stari

ljulja mi misli k’o neki  brod

oko mene prošlost  i stare stvari

ležim bez tebe  i zurim u svod

Letim ltiho kroz vreme letim

i žarko želim svega da se setim

svih detalja u danima sretnim

a košava me čini tužnim i setnim

I tako zureći  u svod suza  krene

polako klizi niz lice na jastuk beli

košava me na tren iz misli prene

kao da želi da me razveseli

Nema  te i duša mi je prazna

vreme me gazi  sve više i više

shvatio sam da si Božija kazna

nisam znao kako se u dvoje diše