Dodirujem je kroz vreme, kroz sećanja
kroz oblake tamne i daleke, kroz uspomene
njen lik nesvesno prizivam u život moj
nedostaje mi ona i svaki deo topline njene
U mislima plovim u beskraj, da je pronađem
žurim da je zagrlim onako u mislima žmureći
da dugo ostane u mom zagrljaju u miru i tišini
srce će joj preneti sve što sam joj hteo reći
I sad prođem pored stare klupe u parku
gde smo se sastajali i maštali snove naše sanjali
gde smo se jedno drugom na ljubav zaklinjali
voleli se i od tuđih pogleda sklanjali
Nedostaju mi naše šetnje i pogledi bez reči
kad samo srca između sebe razgovaraju tiho
i tajne poruke jedno drugom krišom šalju
pune ljubavi i radosti da ih ne čuje niko
Sve više mi nedostaje, svaki dan mi je sve duži
samoća me nečujno i polako osvaja sve više
postala je misao skojom noćim i skojom se budim
moja tajna i moja ljubav za kojom srce uzdiše
