MAŠTA

Gledam kroz  prozor putničkog  voza

Promiču polja i mesta neka nepoznata

Žmurim i čekam da dremež me sroza

Mirujem, a onda iznenada otvoriše se vrata

„Dobro veče, da li je slobodno ovo mesto?“

Glasić se prosu po kupeu i sve nas prenu

„Naravno sedite ovde, Ja izlazim često“

Kad je pogledah videh prekrasnu ženu

Kao da je neko spustio najlepši cvet

Kao sunce da se spustilo među nas tu

U ovom kupeu proputovao bi ceo svet

Samo da mogu da gledam u nju

A voz juri baš sad, kad mi se nigde ne žuri

Vreme mi postade relativna stvar

Pogledah je krišom kako miruje i žmuri

U meni se probudi  i zasija ljubavna žar

Gledah je tako krišom i maštah o svemu

U toj mašti sam već ostario s’njom

voz poče da koči i već se začu žagor u njemu

nemoguće, da ću se već rastati sa ženom tom 

I stvarno, ona se diže i kofer svoj uze

Napusti nas tiho uz „Srećan vam put“

Negde u sebi duboko skrivao sam suze

A osećao sam se čudno ni srećan ni ljut

Ugasila mi se mašta ispuni me neka tuga

Blenem u ono prazno mesto do mene tu

Ne verujem da će doći neka druga

Dok  se ne pojavi  Ja ću videti samo nju