SEĆANJE

Sunce je polako nestajalo na  horizontu

gledao sam dok je lagano nestajalo u tami

tišinu je remetilo lagano udaranje talasa

ovde smo nekada često ostajali  sami

Obalom zagrljeni šetali i maštali

poljubcima korake zaustavljali  i uživali

na svakoj klupi  tragove svoje ostavljali

dok smo u mislima naše snove snivali

Sanjali smo jedno uz drugo pripijeni

u naručju sam je nosio i nežno ljubio

dok nam je more s pučine pesme donosilo

sunce se na horizontu skoro izgubilo

Na klupi smo pleli naše tajne želje i snove

zagrljeni i jedno drugim opijeni

slušali zvuke mora i pučine daleke

dok sam ljubio usne najdražoj ženi

I sada kad po nekad na ovu obalu dođem

na istu klupu gde smo maštali i bili kao u snu

gde smo nalepše dane mladosti provodili

zagrlim mesto do mene i zamisli da je tu