Koliko puta poželim da ti pišem
toliko toga bi hteo u trenu ti reći
a na čas sve mi se bezvrednim čini
da uzalud je svaka reč
o sreći
Samo su teški oblaci iznad grada
sve je sivo i oči su moje sive
što te odavno u njima nema
samo su naše reči
krive
Sve je postalo tako tuđe i strano
u samoći i miru tražim spas
i dalje ću te isto voleti i ako znam
da otrov sumnje ubio je nas
Нема коментара:
Постави коментар