Svake jeseni hladni vetrovi dolaze
huče po parku i lišće kovitlaju
zatrpavaju uspomene naše
da nam se tragovi više ne poznaju
Ne vide se više ni naše staze stare
nad njima samo lebde naše reči
i njih će vetrovi zauvek razneti
i ništa ne može da ih spreči
Polomiće vremenom i one grane
ispod kojih smo se krišom ljubili
sklanjali se od tuđih pogleda
u zagrljajima se skrivali i srećni bili
Ničeg više nema samo uspomene
samo slike iz dana ljubavi i radosti
naviru misli same a u svakoj si ti
sećanje moje na dane mladosti
Нема коментара:
Постави коментар