Na proplanku kao srna bila si
lepotom si opijala i bila deo naših radosti
sunce što me ljubavlju obasjavalo
bila si deo moje
mladosti
Na nebu se oblaci počeše skupljati
sunce sjajno bezobzirno zaklanjati
tebe od mene kriti i razdvajati
negde gde nikad za tebe neću znati
Daleko te odnesoše oblaci sivi
moćna sila sudbne što razdvoji nas
tvoje ruke još kroz oblake nazirem
kao poslednji zov za spas
I danas još uvek ne znam gde si
uspomne na tebe još su u meni žive
gledam sa proplanka na staze naše
i mrzim zauvek oblake sive
Нема коментара:
Постави коментар