DUŠA

Otvoriše se kamena vrata

uz tupu škripu vremena,

teret teški roni se u bezdan

i nestaje sa nejakih ramena

U ponoru lom se čuje

lome se krici o obale beskraja

nestaju okovi teški oko duše

kovani od  jada i očaja

Topla  kiša spira okorele suze,

grudi se pune novim životom

u očima sunce se sjajno ogleda

i lice zasija božanskom lepotom

U izmaglici na samom pragu

odjeknu divan Božanski glas 

ranjenoj duši kao melem na ranu

to ljubav dolazi  kao spas