PARK

Raznosi vetar suvo lišće

kao da hoće da ga vrati

ponovo na grane da ga usadi

kao nekad i da na zemlji više ne pati

Vetar k'o ljubav u život ga vraća

da opet oseti sunčevu toplinu

da novi sokovi kroz njega krenu

da oseti u sebi  ljubav i vrelinu

Al  uzalud sva ta želja jaka

peteljka krhka  slomi se i puče

na njegovom mestu novi list je sada

nađe se na zemlji gde je bio i juče

Kiša pade sve se tako smrači

dan kao da plače o tugo

sve je mokro od njenih suza

u parku je opalo lišće drugo

RANJENA

Ranjena ko' ptica

ležala si na pločniku života

prekrivena  lažima i sramom

odbačeni plen nekog skota

Još se osećalo bilo

u telu hladnom i nepokretnom

dodir i dah probudiše svetlost

u duši u času i trenutku sretnom

U očima more mirno i tiho

maglovito i vlažno

lice u grču bez reči govori

što je trebalo ljubav biti bilo je lažno

Kaznilo te srce za izdaju

davala si svakom da ga dira

da se sa njim poigrava

a nikad  da ono samo bira

PIŠI MI

Piši mi onako kako Ti znaš

da mi telo uztreperi

da te osetim pored sebe

da na vreme zaboravim

 

Da li ti u očima još plamti sjaj 

ona iskra što je upalismo

u mladosti ranoj zaneseni

čuvaš li je negde u sebi

Da li u snu nekad zaplačeš

kad ti se slike mladosti vrate

meni je suza i sad u očima

i biće uvek kada te poželim

Piši mi onako kako Ti znaš

dok nas život ne razdvoji

a onda ćemo kroz etar lutati

možda nas vasiona zauvek spoji

KROZ NOĆ

Kroz noć odjeknu nečujan krik

i  prosu se po površini  obasjane reke

odbi se od bljesak meseca i nestade

u zagrljaju daleke zvezde neke

Na kariranom stolu naslonjeno čelo

čaša do pola u stisnutoj šaci

muzika svira a svuda je tišina

pred očima sve se vrti kao na traci

U drugoj ruci dogoreva cigareta

na stolu tragovi od suza vlažni

dim mu se lagano u kosu  zavlači

svi okolo ne postoje niti su važni

Još jedan krik odjeknu kroz noć

plač ga nečujno i verno u beskraj prati

noć je uzalud tako lepa i sjajna

kad nečija duša  zbog ljubavi pati

NOĆ

Evo uhvati me noć na putu k’tebi

prokleto vreme kao da je zavera

vara mi čula kao da već sam ti blizu 

a nadanja  mi u očaj pretvara

Jedva čekam da te zagrlim

da čežnju u poljubcima ugasim

da ti milujem kosu i lice belo

da se izgubim u očima zanosnim

Čekaj me mila nemoj mi zaspati

i ako zaspeš ja ću te ljubiti

nežno te milovati  i grliti

i u zagrljaju poljubcima  buditi

TREBA LI

Ne vidim te i glas ti ne čujem

a tako te dobo u sebi znam       

i ako te nikad video nisam

nešto nebesko u Tebi osećam

Kako je moguće da je tako

kakvu magiju u rečima kriješ

da za tobom nesvesno hodim

i čekam stihom da me miješ

Treba li čitati stihove tuđe

i nesvesno dušu otrovati

kad u njima skrivena ljubav vreba

kao zamka u kojoj ću robovati

A kako lepoti odoleti

kako sve ratove ne izgubiti

kako za ljubav za uvek ne  biti

kad želim zauvek voleti i ljubiti

SEĆAM SE