Ranjena ko' ptica
ležala si na pločniku
života
prekrivena lažima i sramom
odbačeni plen nekog skota
Još se osećalo bilo
u telu hladnom i
nepokretnom
dodir i dah probudiše
svetlost
u duši u času i trenutku
sretnom
U očima more mirno i tiho
maglovito i vlažno
lice u grču bez reči
govori
što je trebalo ljubav biti
bilo je lažno
Kaznilo te srce za izdaju
davala si svakom da ga
dira
da se sa njim poigrava
a nikad da ono samo bira
Нема коментара:
Постави коментар