VOZ

Ispod oblaka u sivilu kišnog dana

na stanici kao senka čekala je voz

usamljena i bez nade krila se od ljudi

kišom je suze prikrivala i uzdahe duboke

što joj nadimaše grudi

Bez prtljaga i bez uspomena

bez ičijeg lika u mislima i očima

u tišini svoga bića osluškivala je vreme

osećala je kako joj srce ubrzano lupa

kako ga pritiska tuge breme

Pogled joj je bio beskrajno dug

Ukočen, tužan i prazan

prosut po šinama i brdima preko pruge

sve je na njoj odisalo samoćom

i osećajem sete i tuge

Kiša je uporno padala

kao da se vreme zaustavilo

činilo se kao da voz nikada neće doći

ona je postajala sve tužnija

mislila je da ovo nikad neće proći

A onda je izdala nada i snaga

srušila se na pločnik mokar i hladan

ležala je na pločniku poput ranjene ptice

podigoše brzo njeno malaksalo telo

i ugledah tužno i bledo prelepo lice

Zašto sam sve to morao da vidim

da li mi je to bio nauk ili neka kazna

jer u sebi video sam sve i znao sve

osećam se jadno, kao da mi je duša prazna