Noć
srebrna od mesečine
senke
na jezeru tiho se njišu
negde iz daljine
dopiru zvuci
u prostoru
odjekuju kao da dišu
Mesec
odozgo na sve gleda
tajno se
zavlači u sobe tuđe
svetlost
prosipa kao da pazi
da niko ne
zvan u sobu uđe
U mojoj
sobi sve je mirno
uzalud sva
mesečeva straža
samo tvoj
lik u mojoj glavi
a tebe
nema moja najdraža
Ruka mi
sama na jastuk padne
a na toj
strani mesečev sjaj
možda te
ipak Mesec dovede
noćas meni
u zagrljaj
Нема коментара:
Постави коментар