Dan sustiže dan
sve je tako sivo i sumorno
jesen već dođe bez tebe
a nadao sam se osmehu tvom…
sve je u meni već umorno
Svanulo jutro u maglu umotano
plače rosa na prozorima
na um mi dođeš kad u njih pogledam…
možda me magla iznenadi kada se podigne
možda tebe ugledam
Opet me pritiska novi dan
kao olovo težak i bez kraja
sve je u njemu nadanje…nada mi postaješ
sve su dublji ponori u meni
tako mi mnogo nedostaješ
Noć kao čamac za spas
jurim snove po tmurnom nebu, tražim te
letim za njima dok se ne umorim od leta
da ga zagrlim umesto tebe
da letimo zajedno na kraj sveta
Нема коментара:
Постави коментар