Odavno već ne sviću sretni dani
ni zore više nisu crvene od ljubavi
jutarnje poljubce sa sobom ne nose
ni zrake sunca da se upliću u naše kose
Samo sećanja kao tuge se množe
vreme po duši kopa jaruge
svoje
pravi neke puteve čudne i nove
osećam da srce te opet sebi zove
Upitam sebe da li si sada sretna
da li ti još u očima iskra ljubavi sija
da li ti još na usnama osmesi bivaju
il’ skriveni duboko u duši snivaju
Mnogo toga se u mislima prepliće
svaka misao nove uzdahe mami
nove se suze krišom niz lice slivaju
a misli moje noćima s’tobom počivaju
Da li je moralo sve tako biti
osećam u duši da me tiho u sebi dozivaš
čujem ti glas i osećam suze ti skrivene
njihovu toplinu i radost što milsliš na mene
Molim se i čekam taj dan
kad pročitaš pismo tugomi željom pisano
kajanjem i nadom da svane taj srećni dan
da nastavimo zajedno naš nedosanjani san
Нема коментара:
Постави коментар